Hajde napre da vidimo šta je to uspeh za svakoga od nas. Šta je cilj koji želim da ostvarim, koji sam zacrtala i koji smatram primarnim?

Cilj kome većina nas teži – da se osećamo dobro – dobro u svojoj koži, dobro u odnosima sa drugima, dobro u svom životu, pred samima sobom, svojom prošlošću i budućnošću – deluje mnogo zajebano, morate priznati.

Oni koji kažu da se tako osećaju svakodnevno, ili koji to predstavljaju kroz svoje savršene fotke i savršene osmehe – obično se raspadaju iznutra. To mi govori iskustvo u radu sa mnogo žena (kao žena ja svoje tekstove, savete i motivaciju posvećujem ženama), ali i lično iskustvo. Bilo je mnogo teških perioda unazad, objektivno i subjektivno gledano – teških, koji ostavljaju strahove, rane ožiljke, koje pokušavam da zacelim. I to je deo života. Zato vam neću pricati o tome kako morate da se pridržavate nekog propisanog recepta za sreću. Ne morate i ne možete. Želim da vam kažem kako da je izazovete. Da o tome ne mislite, a da vam se prosto dešava.

Prvo i osnovno – nemojte sa se trudite previše. Nemojte biti štreberi u traženju svog ‘da se osećam dobro’. Budite Vi Vi. Ali – najbolja verzija Vas. Ne ona zbog koje ste u tom sranju u kome ste, nego ona koju možete da zamislite – tu negde u bližoj ili daljoj budućnosti.

Još jedno prvo i osnovno – morate da se krećete. Odatle sve počinje. Ovo kako danas živimo i zbog čega smo u ovakvom psiho-fizičkom haosu potiče upravo od toga što smo previše pasivni, uskraćeni za vreme za slobodno kretanje. Prvi korak do – čega god – toga da se osećamo dobro, da budemo staložene, kontrolisane, srećne, da imamo dobre noge, dobru kosu ili čisto lice – je zaista fizički korak. Trčite i brzo hodajte. Evo to je sve sto treba da uradite za sada. Samo obucite bilo šta što vam je udobro, ne razmišljajte, izađite napolje, i – trčite. Neću vam ovde pisati o tempu, vremenu, kilometraži i ostalim (u ovoj fazi nebitnim) stvarima, jer nam cilj nije sada da osvojimo medalju, nego da se osećamo dobro i budemo dobro. Verujte, osetićete sreću upravo na ovaj način.

Pišite mi kada završite svojih prvih 10 trčanja napolju. Nemojte da vas vreme sprečava i bude vam izgovor. Možete trčati po bilo kom vremenu, sve je stvar volje. I slobode. To ne treba da bude savršeno. Trčite iz ljubavi i uživanja. Da osetite tu slobodu. Nakupite nekoliko kilometara, makar dopuzali nazad do kuće. Sledećeg dana – želećete još. Tu je trik.

Kako sam ja počela da trčim? Nemojte misliti da sam eto rođena u formi i meni je to sve lako jer sam trčala sam kao vojnik po propisima svog trenera. Ne. Bilo je potpuno suprotno. Nije mi bilo potrebno da smršam ni da dobro izgledam. Zapravo bolelo me uvo za to. Trebalo mi je da se dobro osećam, da budem bolje – u glavi. Izgubila sam oca. Otišao je, mlad, posle nekoliko meseci muke i bola svih nas zajedno. Bilo mi je potrebno da pobegnem. I počela sam da bežim. To je bilo moje trčanje. Izašla sam i istrčala u dahu skoro 60 minuta, najjače sto sam mogla. Plakala sam dok sam trčala. Legla da spavam, probudila se sutradan i htela još. To je bilo pre devet godina. Ja i dalje trčim. Ali sam odavno dobro. Dobar osećaj je prosto tu. Isprovociran, izazvan, i onda negovan. Dešava se, ne čekam ga. I mnogo se teško gubi.

Šta je vama potrebno da biste se izvukli iz sranja u kome ste? Svakome je svoje sranje najdublje. Ali lek je za sve isti. Krenite i ne stajte. Ne vraćajte se tamo gde ste bili, nikad više.